Kad sve ovo jednom bude juče, a biće, imaćemo priliku da revidiramo situaciju i malo objektivnije sagledamo stvari, i sve će izgledati dosta drugačije. Mada ni sada, realno, nije baš najgrdnije što može da nas zadesi, iliti što bi rekao jedan od memeova “od nas se očekuje samo da sjedimo kod kuće, čitamo, gledamo filmove, učimo nove jezike- nije baš tako strašno”. I nije, ma kako trenutno izgledalo i ma koliko svi baš sad čeznuli da se držimo za ruke, idemo u šetnje, u pozorišta, družimo se s najbližima… Naravno i da želimo, i logično je, kad smo izgleda kao vrsta predodređeni da uvijek želimo ono što ne smijemo, nemamo i ne možemo, ali u toj situaciji valja se podsjetiti na dvije stvari; da ima onih koji nažalost ovako žive godinama, samo u većem strahu, sa manje dostupnih stvari i pod konstantnom blokadom i opsadom, i pod dva, da nije virus najkobnija stvar u vazduhu oko nas. Statistički posmatrano, zagađenje je daleko gore.
Nikako ne treba umanjivati letalnost Covid-19 virusa i ozbiljnost situacije, ali je činjenica da svake godine daleko više ljudi, onako planetarno posmatrano, izgubimo zbog jezive zagađenosti vazduha koji udišemo. Tom istom zagađenošću ubijamo i gušimo planetu, a mi, posljedično više oboljevamo, i lošije i nezdravije živimo. Prema rečima François Gemennea, direktora Hugo opservatorije, gde se proučava interakcija između promena u prirodi, ljudskih migracija i politike, zbog posledica izazvanih atmosferskim zagađenjem, samo u Francuskoj godišnje umre 48 000 ljudi, dok taj broj u Kini iznosi preko milion, a u SAD više od 100 000. Sveukupno, Svjetska zdravstvena organizacija, WHO, procenjuje da je u globalu 4.2 miliona smrti nastalo zbog srčanog udara, raka pluća, moždanih udara i hroničnih respiratornih bolesti zapravo posljedica zagađenja vazduha.
Uz zgražavajuće visoke brojke, i poražavajuću činjenicu da smo sve to sami “zamiješali”, dobra vijest je da karantin zapravo mnogo pomaže u borbi protiv zagađenja, i da ono primjetno opada. Globalni karantin, uveden zbog Covid-19 virusa, je u nekim državama drastičan i podrazumijeva apsolutnu zabranu kretanja, dok su u nekim drugim preduzete mere manje rigorozne, ali nas je, ma kakva bila državna politika i odluke, na generalnom planu naterao da promijenimo neke stvari. Vrijeme koje provodimo napolju zagađujući sve živo i neživo je ograničeno, fabrike su zatvorene ili im je smanjen rad, putovanja su i više nego prepolovljena.
Sve to je za relativno kratak vremenski period, dovelo do ogromnih atmosferskih promjena i rezultiralo rekordno niskom stopom zagađenosti vazduha svuda. “Ovo je prvi put da sam video ovako dramatičan pad zagađenja na gotovo čitavom svetu istovremeno” rekao je Fei Liu, naučnik koji se bavi kvalitetom vazduha u NASA-i. Ovaj efekat se uoči o nekim posebnim danima i praznicima, pa recimo u Kini, koja je veliki proizvođač (i još veći zagađivač), oko lunarne Nove godine u kasnom januaru i početkom februara vazduh obično bude čistiji, a desi se da se s vremena na vrijeme, i u ostalim delovima sveta, usljed nekih akutnih mjera, primjete poboljšanja. Ipak, ovo je prvi put u skorijoj svjetskoj historiji da su sateliti zabeležili ravnomjerno “razvredravanje” nad planetom. Prvi put je planeta prodisala.
“Ovo je stvarno fascinantno doba. Ono što me najviše iznenađuje je što su mjere koje smo spremni da preduzmemo da bismo se obračunali sa korona virusom, mnogo oštrije i drastičnije od onih koje bismo bili spremni da preduzmemo protiv klimatskih promjena i atmosferskog zagađenja”, rekao je Gemenne. I nažalost tačno je. Trenutno smo spremni na sve samo da situacija prođe, ali nam je zato teško da ponesemo platneni ceger u radnju i maksimalno smanjimo upotrebu plastike. Nije nam teško jer se najdirektnije tiče nas, i mi smo lično ugroženi, pa nam je frka, a planeta k’o planeta, zajednička je. Već će neko nešto uraditi.
Zato je stvarno krajnje vreme da se zapitamo: ko i kada će nešto uraditi? I zašto smo sposobni da situaciju ozbiljno shvatimo samo kada je u obliku direktne šamarčine preko celog lica, kao što je virus koji se širi svijetom? Jel’ stvarno nikakvu suptilniju frekvenciju ne kačimo? Jel’ stvarno ne možemo da skontamo da su opasnosti koje se kriju iza zagađenja mnogo veće i dugoročnije od ovog što proživljavamo kao i da će i one doći na red u drastičnijem obliku, nastavimo li kako smo do sada? Zašto nismo sposobni da primenjujemo bar neke mjere unaprijed, i na vrijeme, a ne samo kad “dogori”? Jel’ vazduh treba da postane zvanično toksičan da bismo shvatili da se mora odgovornije?
Nas muči virus Covid-19, ali će proći, izliječit’ će se svijet. Pronaći će se vakcina. Smiriće se. Ali mi žao planete. Nju muči drugi virus. Njen lični, koji (za sada) nema niko drugi u Univerzumu, pa da se bar konsultuje šta joj je činiti. Ljudska vrsta. Mnogo je rasprostranjeniji, mnogo brži, mnogo bahatiji, i tu je da ostane. A potrebno je baš malo dobre volje i saradljivosti (ili prinudnog karantina lol), da se neke navike promjene i da, svi živimo zdravije. Ko nije vidio snimke, nek’ pogleda. Kanali u Veneciji su postali bistri potoci, toliko da su postali puni sitnih riba. Nebo Beijinga se vidi. A to se ne događa često. Planeta se obnavlja. Izolovala je virus zvani čovjek, i stavila ga pod ključ, uzela odmor i iskoristila priliku da se regeneriše. Brzo se oporavlja, pametna je, prelijepa, i samoodrživa. Šta drugo i da bude, kad na nas ne može da računa.
Ili možda može?
Autorica: Teodora Jeremić
